Na ovoj stranici možete da pročitate o smernicama koje Ujedinjene Nacije daju državama članicama za kreiranje onih zakona koji se bave problematikom mentalnih poremećaja. Tekst je preuzet, samo u delovima, ne u celini, iz knjige "Psihijatrija i zaštita prava mentalno obolelih", čiji je autor Dr Predrag Kaličanin, a izdavač 1992. godine bio INSTITUT ZA MENTALNO ZDRAVLJE.

Ovi citati su preuzeti da bi vam dali samo grubu ideju o onome što se može pronaći u našim zakonima, rezolucijama Ujedinjenih Nacija i u drugoj literaturi koja se bavi zakonskom regulacijom problema vezanih za mentalne poremećaje i ono što ih prati.

Isečci iz knjige

"Psihijatrija i zaštita prava mentalno obolelih"

Dr Predrag Kaličanin

INSTITUT ZA MENTALNO ZDRAVLJE, 1992

Nacrt principa i garancija za zaštitu mentalnih bolesnika i unapređenje zaštite mentalnog zdravlja

.....

Tokom poslednjih decenija naglo je poraslo interesovanje u svetu za zaštitu mentalno obolelih. I Ujedinjene Nacije poklanjaju ovom problemu sve veću pažnju. One zahtevaju da zemlje članice jasno definišu zakone i druge propise koji regulišu zaštitu osnovnih sloboda, ljudskih i zakonskih prava mentalnih bolesnika i, istovremeno, traže da se uspostave efikasni mehanizmi za njihovu primenu i kontrolu.

....

Posle niza deklaracija Ujednjenih Nacija koje se odnose na ovu problematiku, početkom devedesetih godina dvadesetog veka, generalni sekretar Ujedinjenih Nacija dostavio je vladama svih zemalja članica "Nacrt principa i garancija za zaštitu mentalnih bolesnika i unapređenje staranja o mentalnom zdravlju".

.....

U daljem tekstu razmotrićemo neka važnija pitanja koja se tiču zaštite mentalnih bolesnika kao i mogućnosti njihovog rešavanja. Držeći se redosleda zastupljenog u Nacrtu Deklaracije Ujedinjenih Nacija, to su pitanja vezana za: 1) dijagnostiku psihičkih poremećaja i lečenje mentalnih bolesnika 2) dobrovoljan pristanak na tretman 3) prisilnu hospitalizaciju i lečenje 4) zaštitu građanskih prava i proceduru za ostvarivanje tog prava 5) krivični postupak i zaštitu prava mentalno bolesnih prestupnika.

Dijagnostivkovanje psihičkih poremećaja i lečenje mentalnih bolesnika

Nacrt deklaracije o zaštiti prava mentalnih bolesnika zalaže se za generalni princip po kome mentalni bolesnici treba da imaju pravo na lečenje i zaštitu kao i sve druge kategorije bolesnika.

....

Ističe se da dijagnoza mora da se zasniva isključivo na medicinskim kriterijumima neposredno vezanim za stanje mentalnog zdravlja.

....

Nacrt Deklaracije posebno insistira na tome da je korišćenje dijagnoze dozvoljeno samo u medicinske svrhe, jer se inače može naneti šteta pacijentu. Najzad, zabranjuje se prisiljavanje na medicinsko ispitivanje u cilju utvrđivanja da li je neko mentalno zdrav ili bolestan, osim u slučajevima predviđenim zakonom.

....

Nacrt Deklatacije polazi od toga da svi mentalni bolesnici imaju pravo na najbolju mobuću zaštitu koja stoji na raspolaganju, a koja je deo sistema zdravstvene i socijalne zaštite.

....

Nacrt Deklaracije posebno traži da se poštuje pravo bolesnika da se, kad god je to moguće. leči u svojoj sredini ili što bliže njoj. Udaljavanje iz prirodne sredine treba da traje samo dok je to zaista neophodno.

....

Nacrt Deklaracije o zaštiti mentalnih bolesnika insistira na tome da u procesu lečenja bolesnici moraju biti, kad god je to moguće, aktivni sudionici, dakle subjekti, a ne objekti. To, pre svega, znači da, u principu, lečenje ne sme da se sporvodi bez saglasnosti pacijenta koji je prethodno dobro informisan. Saglasnost mora da bude data slobodno, bez pretnje i neadekvatnog nagovaranja. Naravno, uslov je da pacijent shvata i zna šta čini. Pacijenta treba obavestiti na razumljiv način i razumljivim jezikom o prirodi bolesti, ciljevima i metodu lečenja, verovatnom trajanju terapije i očekivanim efektima, mogućim bolovima i neprijatnostima druge vrste, rizicima i sporednim efektima. Ukoliko postoje i mogućnosti alternativnog lečenja, pacijenta treba informisati i o tome. Konačnu odluku o izboru načina lečenja donosi pacijent. Pravo je pacijenta da odbije ili prekine terapiju, izuzev u onim slučajevima koji su predviđeni zakonom, o kojima će biti reči u daljem tekstu. Posledice odbijanja ili prekida terapije moraju biti objašnjene pacijentu.

....

U onim slučajevima kada pacijent zbog prirode svog mentalnog poremećaja nije u stanju da shvati informacije i da da saglasnost, saglasnost treba tražiti od dobro informisanog najbližeg srodnika ili/i zastupnika pacijenta. Ako pacijent ima status nedobrovoljnog pacijenta odnosno pacijenta koji je prisilno primljen ili zadržan na lečenju, nadležni lekar, uzimajući u obzir zdravstvene potrebe pacijenta, njegove interese i sigurnost, kao i sigurnost drugih, može, uz saglasnost i superviziju odgovarajućeg stručnog tela, da preduzme lečenje. Ovo lečenje može da traje samo dok je neophodno.

Medikamentnu terapiju može da određuje samo zakonom ovlašćeni lekar i to isključivo u terapijske ili dijagnostičke svrhe na osnovu zdravstvene potrebe pacijenta.

Fizičko sputavanje bolesnika i njegova prisilna izolacija dozvoljena je samo na osnovu mišljenja odgovornog lekara da je primena tih mera neophodna da bi se sprečila neposredna ili preteća opasnost odnosno šteta po samog pacijenta ili druge. Sve ove mere moraju se ukinuti čim prestane neophodna potreba za njima.

....

U svim slučajevima pacijent ima pravo da se žali na primenjenu terapiju i ostale mere sudu ili drugom nezavisnom telu koje je zakonom određeno. Pravo na podnošenje žalbe ima i rodbina odnosno zastupnik pacijenta, kao i bilo koja zainteresovana osoba.

....

U završnom komentaru poglavlja koje razmatra proces dijagnostike i lečenja ne mogu se izbeći ni neki administrativni aspekti psihijatrijske pomoći koji se tiču specifičnog odnosa između psihijatrijskog pacijenta, medicinskog osoblja i same psihijatrijske, odnosno medicinske ustanove. Već smo istakli da savremena psihijatrija ne prihvata tradicionalni koncept po kome je psihijatrijska bolest "isto što i svaka druga bolest". Eksporacija ličnosti nije isto čto i eksploracija nekog somatskog sistema, jer podrazumeva upoznavanje sa najintimnijim stavovima, iskustvima, potrebama pacijenta, dakle, sa vrlo intimnom sferom njegovog življenja. Psihijatrijsko lečenje, zatim, podrazumeva ne samo visok nego i kvalitativno drugačiji stepen poverenja u psihijatrijskog radnika nego što je to slučaj u drugim medicinskim granama. Stoga se među administrativnim problemima posebno izdvaja pitanje prava na slobodan izbor psihijatra i psihijatrijske ustanove.

....

Pitanje lekarske tajne je u psihijatrijskoj zaštiti još naglašenije nego u drugim područjima medicinske pomoći, jer njeno otkrivanje može imati sudbonosne reperkusije na lični, porodični i profesionalni život pacijenta. Stoga se podaci ne smeju otkrivati čak ni u formi u kojoj se pacijent ne imenuje (formula "jednom jedan pacijent..." često nosi realnu opasnost da pacijent ipak bude identifikovan na osnovu karakterističnih obeležja iz njegove "istorije bolesti", koja nije ništa drugo do životna priča).

Dobrovoljni pristanak na lečenje i problemi u vezi s tim

Nacrt Deklaracije o zaštiti prava mentalnih bolesnika polazi od principa da prijem na lečenje treba da bude izjednačen sa onim koji se primenjuje i kod drugih somatskih bolesnika. To znači da se, po pravilu, pacijent ne prihvata na lečenje bez svog dobrovoljnog pristanka. Dobrovoljna saglasnost za lečenje se daje posle iscrpnog i što je moguće jasnijeg obaveštenja pacijenta o prirodi mentalnog poremećaja, potrebi, cilju i vrsti lečenja, uz informisanje o mogućim fizičkim i psihičkim neprijatnostima vezanim za terapiju kao i o eventualnim rizicima i posledicama.

....

Kod prijema za bolničko lečenje, pre dobijanja dobrovoljnog pristanjka, pacijenta treba obavestiti da ima pravo da napusti lečenje, ako to zaželi. Istovremeno, međutim, pacijentu treba saopštiti da njegov status bolesnika na dobrovoljnom lečenju može da se pretvori, po utvrđenoj proceduri u status bolesnika na nedobrovoljnom tj. prisilnom lečenju, ako se za to ispune određeni uslovi i ako je to u njegovom najboljem interesu.

....

Između kategorije bolesnika na dobrovoljnom lečenju i onih koji su primljeni odnosno zadržani na lečenju protiv svoje volje, u nekim zemljama razlikuje se i kategorija bolesnika koji nisu dali pristanak na lečenje, ali koji istovremeno ne protestvuju što su primljeni. Drugim rečima, oni pasivno prihvataju lečenje. U svim takvim slučajevima zahteva se pismeni pristanak člana porodice bolesnika ili njegovog zastupnika odnosno staratelja.

Prisilan prijem i prisilno zadržavanje na lečenju

U slučajevima kada je to neophodno tj. kada lekar (i kad god je to moguće bar još jedan lekar) dođe do zaključka da postoji neposredna i vrlo verovatna opasnost da će bolesnik zbog mentalnog oboljenja naneti ozbiljniju povredu i štetu sebi i/ili svojoj okolini (agresivno i suicidalno ponašanje, na primer), a pri tome ne pristaje dobrovoljno na lečenje ili nije u stanju da shvati potrebu lečenja, može se pribeći prisilnom tj. nedobrovoljnom prijemu odnosno zadržavanju na daljem lečenju bolesnika koji se već, na osnovu svog prethodnog pristanka nalazi u zdravstvenoj ustanovi. Prisilan prijem, odnosno prisilno zadržavanje mora da bude pismeno dobro argumentovano i obrazloženo. Odluku o tome treba da, što je moguće pre, potvrdi nedležni stručni organ ustanove.

Prisilnu hospitalizaciju (lečenje protiv volje pacijenta) treba shvatiti kao intervenciju koja se primenjuje (koju je dozvoljeno primenjivati) praktično samo u dva slučaja: 1) kada zbog svog manifestnog psihičkog poremećaja bolesnik ugrožava svoj život i svoje bitne egzistencijalne interese i 2) kada iz istih razloga ugrožava život i vitalne egzistencijalne interese drugih subjekata.

....

Prisilna hospitalizacija se preduzima samo onda kada su prethodno iscrpljene sve mogućnosti da pacijent dobrovoljno prihvati lečenje i kada težina i urgentnost kliničke slike zahteva da se to učini bez odlaganja. Lečenje protiv volje pacijenta može da traje samo onoliko koliko traje onaj deo psihijatrijske simptomatologije koje pacijenta čini očigledno "opasnim za sebe i okolinu".

Zaštita građanskih i ostalih prava bolesnika

Nacrt Deklaracije insistira da, kad god je to moguće, i kod dobrovoljnog i kod prisilnog prijema i lečenja, bolesniku treba omogućiti da vrši svoja građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava, kako to definišu Deklaracija o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (posebno pravo na glasanje, upravljanje svojim ekonomskim poslovima, raspolaganje imovinom, imenovanje zastupnika spostvenih interesa itd.).

....

Osnovno pravilo je, da je lišavanje poslovne sposobnosti mera koja se, u najvećem broju slučajeva, preduzima u interesu pacijenta. Mnogo ređe se ovom merom štite interesi drugih osoba. O potpuno izgubljenoj poslovnoj sposobnosti odlučuje se u slučajevima najtežih psihijatrijskih bolesti kakve su, na primer, deterioracije ličnosti u shizofreniji, težim oligofrenijama i demencijama. Radi se, dakle, o stanjima u kojima pacijent nije sposoban ni za elementarnu brigu o sebi i svojim potrebama. Delimično lišavanje poslovne sposobnosti je mera koja se primenjuje u slučajevima kada zbog prirode bolesti pacijent nije sposoban za neke, diferentnije ili posebne oblike odlučivanja, ali je sposoban za obavljanje osnovnih socijalnih uloga. Za primer se može uzeti nesposobnost osobe sa blažim stepenom demencije da upravlja materijalnim dobrima. Stavljanje pod starateljstvo je mera usko povezana sa lišavanjem poslovne sposobnosti i, po pravilu, obe se donose istovremeno. U slučajevima potpuno izgubljene poslovne sposobnosti, staratelj u svemu odlučuje u ime svog štićenika. U delimično izgubljenoj poslovnoj sposobnosti, odlučivanje staratelja svodi se na užu sferu pacijentove hendikepiranosti.

....

I u pitanjima starateljstva kao i u pitanjima poslovne sposobnosti treba u svakom posebnom slučaju pronaći najbolji mogući kompromis između stručnih, profesionalnih i etičkih askpekata problema, a to je, najčešće, vrlo delikatan zadatak.

Krivični postupak i zaštita prava mentalno obolelih prestupnika

....

Istražni i sudski organi su dužni da vode računa o lekarskim nalazima i mišljenjima. Ovi nalazi i mišljenja se uzimaju u obzir kod utvrđivanja da li je osoba krivično odgovorna za počinjeno delo i da li je sposobna za nastavljanje istrage odnosno izlazak na sud.

Kod veštačenja u krivičnom postupku od psihijatra veštaka se traži odgovor na pitanje da li je u vreme inkriminisane radnje bio sposoban da shvati značaj i posledice svog dela(nja), kao i odgovor da li je bio sposoban da upravlja svojim postupcima (što u glavnom zavisi od sposobnosti shvatanja značaja dela).

U zavisnosti od psihičkog poremećaja, trajnog ili privremenog, optuženi može biti potpuno neuračunljiv, sa smanjenom uračunljivošću (bitno i nebitno).

Potpuna neuračunljivost za krivično delo oslobađa optuženog odgovornosti, ali ako je delo bilo teže prirode, sud izriče mere bezbednosti (obavezno čuvanje i lečenje). Sud je dužan da kontroliše kako se ove mere sprovode.

....

I kod dobrovoljnog i kod nedovrovoljnog tj. prisilnog, po odluci suda, smeštanja u zdravstvenu ustanovu za mentalno obolele, ova lica imaju ista prava i na njih se primenjuje isti zakon o zaštiti prava mentalno obolelih. Ovi bolesnici imaju ista prava na podnošenje žalbi i zahteva za reviziju postupka kao i drugi.

......